|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
 Цитат
|
|
|
|
|
Учити дете знању не треба силом, него игром.
|
|
|
|
|
- Платон
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
С А В Е Т И
Штетни утицај бојанки
Да би се остварили одређени васпитно-образовни циљеви, задаци и садржаји ликовних активности, потребна су одговарајућа средства. Дидактичка средства, између осталигх, могу бити и дводимензионална, – фотографије, књиге (сликовнице), видео записи, само не бојанке.
„Ако су у питању слике, онда то морају бити фотоси, а не лоше изведени цртежи, који ће, сем лошег укуса, развијати код деце и погрешне представе.“ (Карлаварис, 1986.)
Бојанке су штампани материјал са приказама контуре неког облика. Најчешће су то ликови – животињски, људски, јунаци из цртаних филмова, али и представе комплетних сцена које деца механички треба да попуне бојом, прецизно, унутар контуре. Оне су доступне, широко распрострањене, а деца их радо користе. За децу бојанке могу бити занимљиве јер подразумевају механичку радњу која не захтева размишљање, промовишући тиме лоше навике и лењост.
Један од разлога за коришћење бојанки који сами васпитачи наводе јесу графомоторичке вежбе и вежбање распознавања облика и упознавање математичких појмова (прецртавање и бојење). Графомоторичке способности важне су за развој почетног писања, а прецизност игра значајну улогу у поспешивању концентрације и пажње. Међутим, у ликовном смислу, прецизност и уредност, осим у неким одређеним случајевима, спутавају и ометају дечје ликовно стваралаштво. Такође, место бојења туђих облика, уколико се жели развијати графомотирика код детета, треба дете мотивисати да само исцртава облике својом руком, и да их касније испуњава бојом. Студије су показале да прецртавање и бојење облика није допринело њиховом каснијем распознавању (Филиповић 2011.) Дете на том узрасту још није способно да апстрахује појмове. Употреба бојанки сузбија дечју креативност до максимума.
„Дете које је једном навикнуто на бојанке тешко да ће моћи да ужива у слободи стварања. Зависност, коју стварају бојанке, је поражавајућа. Експерименти и истраживања су показали да више од половине деце која су користила бојанке, губе своју креативност и независност личног израза и постају ригидна и зависна.“ (Лоуенфелд, 1970.)
Цртање деци (директно или индиректно) је најдрастичнији пример ометања стваралаштва и „негативног уплитања у развој дечјих ликовних способности“. Бојанке су дело одраслих, и део су готових решења из домена перцепције одраслих. Дете треба да сагледава стварност својим очима.
Уколико су цртежи у бојанкама поједностављеног шематског карактера, деци се врло лако урезују у памћење, она их прихватају и настављају да их представљају као своје. С друге стране, бојанке које су натуралистичког карактера су сувише сложене за дечји узраст, и оне у деци развијају осећање да нису довољно способна за ликовно стваралаштво. (Белемарић, 1986.)
Уколико нам у раду са децом недостаје конкретних примера из природе, увек је корисно послужити се фотографијом, као очигледним средством.
Дете навикло на бојанку тешко ће се одлучити да ради самостално, и остаће увек несигурно у резултат свог стваралаштва. Тиме се сузбија и дечија самоувереност, као и самппоштовање. Реченица „ја не знам да цртам“ јесте једна од најчешћих изјава које се могу чути у радној соби током ликовних активности.Сваком детету треба дати прулику и могућност да ствара свет онако како га оно види.
|
|
|
|
